Na svom hodočašću ka izvorima umetnosti Anđelka
Bojović je duboko zagledana u slikarski svet Antoana Vatoa. U dubinama
slikarstva ovog rokoko melanhonika, umetnica ne samo da nalazi neiscrpnu
inspiraciju za svoje stvaralaštvo, već analitički zadire u korpus slikarstva
koje nosi istorijsko pamćenje na Đorđonea, Rubensa, ili tek obećava slikarstvo
Rejnoldsa. Tim svojim interesovanjem ona usredsređuje svoju poetiku ne
na nostalgične reminiscencije iz istorije umetnosti nego na vrstu stvaralačkog
komentara kojim nemilosrdno vivisecira Vatoove slike tragajući za slikarskim
impulsima iz slikarske materije. Rasturajući galantne svečanosti „vadeći”
aktere iz vlažnih, senovitih pejzaža, Anđelka Bojović traga i pronalazi
na njihovim licima, na materijalu njihove odeće, bezbroj pikturalnih
događaja u koje se upušta svaki put kao u novu avanturu tumačeći ih sopstvenom
ekspresijom, prevodeći tako Vatoovu melanhoniju in tempo di minuetto
u svoj slikarski scherzo.
Ulazeći u suštinu jednog stila kao i u suštinu samog stvaranja pesnika
Vatoa, Anđelka Bojović izgrađuje posebnu optiku. Žestoka u pronicljivosti
svog gledanja, smela u pomeranju kadra i promeni rakursa ali suptilni
stvaralac čulnog, tamo gde ga treba očuvati kao fluid sa Vatoovih
slika i materijalizovati u vibrantnosti materije, umetnica sa blagonaklonim
humorom uspeva da spori menuet prevede u živahni passe–pied, da protumači
Vatoa kao apstraktnog slikara, i što je najvažnije da gledaocu prenese
svoje dvostruko uživanje – u kontemplaciji pred Vatoovim delom i
u sopstvenom stvaranju.
Bojana
Burić, 1990.
Uživajući u tim Vatoovim kompozicijama, na kojima zabava traje bez
kraja i početka, a likovna lepota pleni kolorističkom toplinom i crtačkom
bravuroznošću, A. Bojović počinje sa njima da komunicira na svoj, slikarski
način. Pri tom u delima inspirisanim Vatoom: crtežima, pastelima, slikama
u ulju, afirmiše jednu ovovremenu, postmodernu likovnu percepciju.
U druženju sa delom rokoko majstora prošla je kroz nekoliko likovnih
faza. U sadašnjoj stvaralačkoj etapi iz ambijenata Vatoovih kompozicja
izdvaja figuru koja je, kao nosilac posebnog stanja i raspoloženja
umetnicu zaintrigirala, pa samo nju postavlja u kadar svoje slike,
a zatim dalje, na drugim kompozicijama, slika detalje sa te iste figure
jednom, potpuno ličnom interpretacijom. Pri tom A. Bojović u razneženu,
stišanu, duhovnu i fizičku boju rokokoa unosi povišeni intenzitet svog
temperamenta. To je vidno na izvanrednim crtežima gde A. Bojović sa
žustrinom vodi siguran i precizan crtež, vesto hvatajući gest, pokret
i oživljavajući površinu. Na slikama se taj strasni temperament oseća
u bujanju i brujanju unutrašnjeg doživljaja na likovima (recimo ekstatični
lik Mezetina), zatim u dejstvu dominantne crvene boje koja unosi u
kompozicije povišene životne temperature ali može i začas da se pretvori
i u ekspresivno plamsanje strasti (Mezetin – usne). A. Bojović zapravo
želi da pojača sam vizuelni doživljaj slike isticanjem njene materije.
Ovo realizuje transformišući klasičan predložak postupcima koji impliciraju
iskustva našeg vremena. To su pre svega osetljivi dodiri raznorodnih
plastičnih znakova i njihove plodonosne interakcije koje pojačavaju
vizuelni intenzitet bogatstvom likovne orkestracije. Recimo, istovremeno
prisustvo precizne forme i apstraktne – ekspresionističke akcije, spoj
crtačkog tretmana i slikarskog postupka, smenjivanje jedre, pulsirajuće,
senzualne materije i lazurnih slojeva, kolažiranje slike sa neslikarskim
materijalima. Tako, da bi materijalizovala sjaj skupocene tkanine odeće,
da bi na njoj postigla punu refleksiju svetla, umetnica lepi po površini
sjajne komadiće papira. Ram u kompoziciji, kao njen dekorativan elemenat,
je takođe izveden neslikarskim materijalima i obojen zlatom.
Specijalno kadriranje, krupni planovi i neobični rakursi su jedan od
najdeiotvornijih faktora plastične organizacije kompozicje. Upravo
se tako ističe motiv ili gest koji provocira i pokreće senzibilitet
umetnice i budi određene asocijacije.
Ovaj raskošni likovni govor izlučuje na slici neki čudni fluid u kojem
se mešaju ekspresija, erotika i dekorativnost.
Interpretirajući dela Vatoa ovovremenim jezikom i svojm temperamentom
A. Bojović donosi nov kvalitet u likovnom smislu i otvara prostor
za jednu novu osećajnost.
Jasmina Tutorov,
2003.
Avantura „glasnog čitanja” Vatoa u
delu Anđelke Bojović ima, jasno više modaliteta – postoje radovi u
kojima je težište stavljeno na boju, ono što se smatra jednom od najznačajnijih
dimenzija dela slavnog Francuza. Ali postoji i niz radova u kojima
se svesno ukida ta dimenzija – da bi se naglasak stavio na nešto drugo.
A to je temperament. U takvom čitanju, dominantno crtačkom, jasnije
se ispoljava osnovna intencija ciklusa Anđelke Bojović, potreba dijaloga
dva vremena, dva umetnika i dva ritma.
Mileta Prodanović, 2002.
